Giacomo Agostini

Giacomo_Agostini3Legenda kaže da je mlađani Đakomo za učešće na mototrkama kao tinejdžer morao da pribavi pismeno odobrenje od svoga oca. S obzirom da  je njegov otac, kao u ostalom i većina drugih očeva, imao drugačije planove za svoga sina, obratio se porodičnom advokatu za savet. Na sreću po čovečanstvo, ili bar onaj njegov deo koji prati moto-trke, časna starina je pobrkala pojmove o moto i bi-ciklizmu i podržala Đakomovu ideju o bavljenju “sportom” na točkovima.

Bilo kako bilo, sa 15 GP titula (8 u klasi do 500ccm i 7 u klasi do 350ccm) i 122 pobede i 37 podijuma u 194 odvežene GP trke u toku 17 godina trkačke karijere, Đakomo Agostini s pravom konkuriše za mesto jednog od najboljih, ako ne i najboljeg motorcikliste svih vremena.

Uz ove uspehe treba dodati i 12 pobeda u različitim kategorijama na TT trkama na ostrvu Man, koje se i dan danas smatraju za najprestižnije u motosportu. U Americi, Agostini pobeđuje i na njihovoj prestižnoj trci 200 milja Dejtone. Slobodno se može reći da je Agostini bio u to doba i prvi pravi “superstar” u svetu GP trka.

Agostinijev prvi takmičarski nastup je bio na brdskoj trci Trento-Bondone gde je vozeći privatni Morini od 175 ccm. završio kao drugi. Nekoliko meseci kasnije grof Alfonso Morini mu pruža šansu da napravi nekoliko test trka i potpisuje ugovor sa njim za fabričku ekipu Morinija, kojoj 1963. godine donosi titulu prvaka Italije do 175 ccm. Sledeće godine (1964.) opet osvaja titulu prvaka Italije ali ovaj put u klasi do 350 ccm. Iste godine se kao “wild card” pojavljuje na GP trci u Monzi gde završava kao 4.

giacomoSvi ovi uspesi nisu prošli nezapaženo kod još jednog grofa – Domenika Aguste, koji mu pruža životnu šansu da vozi za fabrički MV AGUSTA tim sa timskim kolegom i mentorom, čuvenim Mike “the bike” Hailwood-om. Nadimak AGO postaje opšte poznat, kada u svom debitantskom pojavljivanju na čuvenoj stazi Nirburgring, vozeći trocilindričnu Agustu 350 osvaja i svoju prvu GP pobedu.

U svojoj prvoj sezoni sa MV AGUSTOM, u poslednjoj trci sezone zbog pucanja lanca odustaje i tako gubi naslov svetskog šampiona za 1965 u klasi do 350ccm. i osvaja 2. mesto u šampionatu. Isti plasman, 2. mesto osvaja i u klasi do 500ccm. iza klupskog kolege Hailwood-a.

Umoran od “saradnje” sa beskrajno tvrdoglavim grofom Agustom, Hailwood napušta ekipu i u sezoni 1966. prelazi u ekipu Honde. Njegov odlazak očigledno daje krila mladom Agostiniju i on će u godinama koje dolaze osvojiti po 7 vezanih titula GP šampiona za MV AGUSTU u klasi od 350ccm i 500ccm.

U sezonama ’66 i ‘67 Agostini osvaja vicešampionsku titulu u klasi do 350ccm. iza Mike Hailwood-a na Hondi ali mu se istom merom revanšira u klasi do 500 ccm. gde uzima 2 titule i to pobedama u poslednjim trkama.

Povlačenje Honde sa moto trka na kraju sezone ’67 označava početak petogodišnje dominacije Agostinija i MV AGUSTE na trkama za svetski šampionat. Pet godina za redom od sezone ’68-’72 Agostini postaje šampion u kategorijama do 350 i 500ccm Jedini konkurent u to doba, doduše više u šampionatu Italije bio mu je Rezo Pasolini na Benelliju.

U Svetskom prvenstvu, Agostini i MV Agusta dominiraju ređajući pobede kojima se nije nazirao kraj. Sve do sredine sezone 1971., MV i Ago bili su nepobedivi. Tada u prvenstvo ulazi mladi finski vozač Jarno Saarinen na privatnoj dvotaktnoj Yamahi, i dominacija MV-a i Agostinija po prvi put biva ozbiljno uzdrmana.

img_2Nakon pogibije svog dobrog prijatelja Gilberta Parlottija na trci na ostrvu Man 1972. Agostini izjavljuje da zbog ne bezbednih uslova na stazi više neće na njoj voziti u okviru svetskog šampionata. U to vreme TT ostrva Man je bila verovatno najprestižnija moto trka na svetu. Ostali vrhunski vozači se pridružuju bojkotu i od 1976. trka za TT ostrva Man je izbrisana iz kalendara svetskog moto šampionata.

Sezona ‘73. očekivana je sa nestrpljenjem, jer je u međuvremenu Saarinen postao vozač Yamahinog fabričkog tima, a moćni Yamahin agregat od 500 ccm predstavljao je izazov za Agostinija u kraljevskoj klasi. Nakon iznenađujuće pobede mladog Finca u prve dve GP trke, treća trka sezone u Monzi donosi neviđenu tragediju. Saarinen i Renzo Pasolini ginu prilikom stravičnog sudara u klasi 250 ccm. MV i Ago ovim nesretnim događajem prelaze u dominantnu poziciju. Međutim, fabrička ekipa MV AGUSTA je za tu sezonu angažovala za timskog kolegu, talentovanog Engleza Phila Reada, koji je trebao pomoći u razvoju novog četvorocilindraša koji će zameniti sad već pomalo zastareli trocilindrični agregat.

Kao što je bilo i za očekivati Agostini osvaja titulu u klasi 350 ccm, ali je na opšte iznenađenje prvenstvo u klasi do 500 ccm osvojio njegov mladi timski kolega Phil Read. Pod uticajem te činjenice, na opšte iznenađenje, kao i njegov zemljak valentino Rossi, 20 godina kasnije, Ago napušta dominantnu MV Agustu i za sezonu ’74 potpisuje za fabrički tim Yamahe u klasama 350 i 500 ccm.

U svojoj prvoj sezoni za Yamahu, uzima titulu u klasi do 350ccm. a samo ga povrede i mehanički kvarovi sprečavaju da se domogne titule i u 500ccm. Te godine učestvuje i na prestižnoj američkoj trci 200 milja Deytone i u velikoj borbi pobeđuje Kenny Robertsa i Barry Sheena i uzima 1. mesto.

Ono što mu je izmaklo u 1974, postiže u sezoni  1975. Na Yamahi 500ccm postaje Svetski šampion. Ujedno to je bilo i prvi put da je jedna dvotaktna mašina osvojila titulu svetskog šampiona. Titula iz 1975. je ujedno i poslednja šampionska titula za 33 godišnjeg Agostinija. Sledeće godine je kao privatnik vozio i Yamahu i Agustu u klasi do 500ccm, a u klasi do 350 ccm. Agustu i to samo jednom u sezoni na trci za VN Nemačke u Assen-u na kojoj je i pobedio.

vintage-2003-gfs-dd-0136Poslednja Agostinijeva GP pobeda je bila na Nirburgringu, na istom mestu na kojem je i započeo blistavu GP karijeru deset godina ranije. Ta pobeda je ujedno i bila poslednja pobeda Aguste na GP takmičenjima i poslednja pobeda četvorotaktne trkačke mašine do početka 2000-tih i povratka četvorotaktnih mašina. Iz GP šampionata se povukao na kraju sezone ’77 koju je završio kao šestoplasirani u klasi do 500 ccm. Iste godine se takmičio sa Yamahom 750 ccm u “endurance” šampionatu

Kao i njegove kolege pre njega (John Surtees i Mike Hailwood) Agostini je 1980. počeo da se takmiči u trkama automobila. Pokušavajući da dođe do Formule 1, Agostini se takmičio u evropskom šampionatu Formule 2.  Vozio je dve sezone za BMW i Williams ali bez nekih zapaženih rezultata.

1982. godine Agostini se na velika vrata vraća u moto GP šampionat kao tim menadžer Yamaha Marlboro tima i sa osvaja 3 šampionske titule sa Eddie Lawsonom i Lucom Cadalorom. U toku svoje uspešne menadžerske karijere za njega su vozili i Kenny Roberts i Alex Criville.
Kao menadžer fabričke ekipe Cadgive u klasi do 500 ccm. obnavlja saradnju sa Eddie Lawsonom a u timu su mu bile i buduće zvezde moto GP šampionata Alex Barros i John Kocinski.

Giacomo Agostini je 1999. primljen u AMA motorciklističku kuću slavnih, a 2000. FIM organizacija ga je proglasila za “Grand prix legendu”

big_02

Agostini je oženjen, ima dvoje dece a osim što je promoter MV Aguste i dalje nastupa u trkama veterana.

Trkačka Statistika
•   1965 – 2 .u 350ccm  i Svetski šampion u 500cc
•   1966 – 500ccm – Svetski šampion
•   1967 – 500ccm  – Svetski šampion
•   1968 – 500ccm i 350ccm – Svetski šampion
•   1969 – 500ccm i 350ccm Svetski šampion
•   1970 – 500ccm i 350ccm – Svetski šampion
•   1971 – 500ccm i 350ccm – Svetski šampion
•   1972 – 500ccm i 350ccm – Svetski šampion
•   1973 – 350ccm – Svetski šampion i 3. u 500ccm
•   1974 – 350ccm Svetski šampion i 4. u 500ccm i pobednik Daytona 200
•   1975 – 500cc Svetski šampion i 2. u 350ccm
•   1976 – 7. u 500ccm
•   1977 – 6. u 500ccm

    

Zaključeno je komentarisanje.