Mick Doohan

U svojoj desetogodišnjoj Grand Prix karijeri, Mick Doohan je došao do neverovatne 54 pobede u klasi od 500cc i pet uzastopnih svetskih titula – sve ovo je osvojio vozeći dvotaktnu Honda NSR mašinu. Kada se pogleda broj pobeda u kraljevskoj klasi, ispred njega su samo Giacomo Agostini (68) i Valentino Rossi (za sada 78).

Međutim, njegov uspeh je imao veoma visoku cenu, morao je da zašije otkinuti prst, skoro je izgubio nogu nakon pada u Assenu i desiće se još jedan neverovatan peh koji će zaustaviti i završiti karijeru jednog od najvećih moto trkača savremenog doba…

Rane godine.

Mick je rođen u porodici koja je bila luda za motorima 4. Juna 1965 u Brizbejnu (Brisbane), Australija, kao najmlađi od tri brata i ubrzo se našao na dva točka u uzrastu od osam godina kada je nasledio minibike od 50cc.

Sa tri Doohana koji su cepali i kidali sve oko sebe sa minibikeom, Mickovi roditelji su odlučili da je najbolje mesto za njih na pisti i on je tada počeo da se trka sa dirt bike-ovima na takmičenjima lokalnih klubova. Mick je stalno napredovao i sve se ređe odvajao od svog motora, i početkom 70’ih je počeo da učestvuje i na lokalnim takmičenjima.

Ali, Mickov svet se raspao kada mu umro otac sada već davne 1977. Odjednom, trke izgleda nisu bile od tolike važnosti za dečaka od 12 godina. Tokom narednih godina, Doohan je postao “povremeni” off-road trkač, ali nikada nije bio u potpunosti posvećen tome.

Uvod u Road Racing.

Doohanovo interesovanje za sportske motore, je još jednom došlo preko njegove starije braće kada je imao oko 18 godina – oni sada žive na Gold Coastu. Nakon nekoliko ‘za malo’ udesa na javnim putevima on je izbrusio svoje značajno off road iskustvo na standardnoj odnosno običnoj Yamahi 350 na lokalnoj Surfers Paradice Raceway.

Iako izgledom nalik nepodobnom hipiku, Mick osvoja drugo mesto u prvoj ikada odveženoj trci na pomenutoj pisti, uprkos svom tada ležernom “ispravi ga i vozi” stilu. Uspeh je čini se dolazio sam od sebe i stižu ponude da vozi jače i bolje mašine – uključujući i njegov prvi “tim” za koji je vozio [sredinom 80-ih.] sa svojim prijateljima na 500cc Yamahi koja je u potpunosti bila ofarbana u maskirne boje!

Međutim, moto trke su postale ozbiljne za Doohana tek kada mu je, posle sezone u nacionalnim 250cc trkama, ponuđena jednokratna vožnja u Australijskom Superbike prvenstvu.

Doohan je iskoristio priliku koja mu se pružila i završio je trku na petom mestu što mu je omogućilo mesto u Yamaha SBK timu sa punom fabričkom podrškom 1988.

On je sa Yamahinom četvorotaktnom mašinom od 750 kubika odneo brojne pobede te godine, ali je skrenuo međunarodnu pažnju na sebe kao ‘wild card’ trkač u Sugo rundi Svetskog Superbike šampionata, završivši obe trke na fenomenalnom trećem i prvom mestu.

Doohan je očigledno opravdao poverenje koje mu je Yamaha dala i tada bukvalno uništio WSBK konkurenciju kod kuće sa dve pobede, svi su bili ubeđeni da je Mick predodređen za veliku scenu – ali za koga će voziti?

Grand Prix  je privukao novu zvezdu.

On se tada suočio sa velikom dilemom pred 1989 Grand Prix sesonu: Yamaha je želela da ga zadrži – ali su ga hteli Suzuki i Honda.

Mick je doneo  odluku da se pređe u Hondu, da vozi mašinu u Rothmans bojama, kao timski kolega iskusnom Australijskom svetskom prvaku Waine Gardneru.

Kada pogledamo unazad, Doohanu je trebalo samo godinu i po dana da se prebaci sa trka na mašinama od 250cc iz masovne proizvodnje na fabričku Honda mašinu od 500cc kao Grand Prix trkač, što je zaista neverovatno.

1989 – Upoznavanje NSR-a.

Upoznavanje Doohana sa NSR-om je slobodno možemo reći – bilo šokantno. Tokom sezone 1988 Moto GP navijači su često viđali Gardnera zbačenog sa ove monstruozne mašine; NSR je bio presnažan – ova ‘vrišteća’ dvotaktna mašina zadavala je beskompronisan udarac kakvog su i svetski šampioni imali problem da savladaju.

Motor je prerađen da bi bio ‘lakši za rukovanje’ za ovu sezonu, ali je on još uvek umeo da iznenadi Micka kako u predsezonskom testiranju tako i u samoj sezoni gde se situacija nije nešto značajnije promenila.

Njegov debi na GP Suzuke se završio odustajanjem usled mehaničkih kvarova i već je na sledećoj trci – kod kuće, u Australiji – pao i teško odrao ruku posle pada na nezvanicnom treningu na Phillip Islandu. Doohan je ipak vozio, ali bolno osmo mesto mu je bila jedina nagrada.

Slede Laguna Seca i Jerez, ali Doohan ponovo pada i to na obe trke. NSR koristi svoje slabo prianjanje, upitnu formu vozača i njegov divlji stil vožnje. Sa otkazanim Misanom, Doohan dobija malo vremena da se oporavi pre početka Nemačkog GP-a u Hockenheimu.

Mick ovo naravno nije znao tada, ali trka na zastrašujuće brzoj šumskoj stazi će biti njegova najbolja trka ove godine i dobra stara snaga Honde će ga postaviti na treće mesto, odmah iza Wayne Raineya i Eddie Lawsona.

Austrijski GP sledi, ali još jedno osmo mesto u kombinaciji sa završenim šestim, devetim, osmim i još jednim osmim mestom u naredne četiri runde, je bio dovoljan dokaz ovom mladiću od 24 godine da je GP teška igra – a uskoro će postati još teža.

U sudaru sa zaostalim vozacem, dok je vodio na 8 časova Suzuke, otkinuo je parče malog prsta leve ruke i pošto ga je zašio oporavak je trajao sledeća tri GP-a, ali se ipak vratio na trku u Brazilu za završnicu šampionata. Tamo je Doohan uzeo četvrto mesto – i počeo da pokazuje delić onoga što će uskoro postati, prateći Kevina Schwantza, Lawsona i Raineya kao najbolje plasiran Hondin pilot.

1990 – Kroćenje zveri i uzimanje prve pobede.

Budući da je bio izubijan i u modricama u svojoj prvoj Grand Prix godini od strane strašnog NSR-a 500, Mick je imao o čemu da razmišlja kada je počeo predsezononsko testiranje sa svojim timskim kolegom Gardnerom.

Da je kojim slučajem pomislio da bi Suzuka mogla da oglasi novi početak, pogrešio bi, jer ju je Doohan ubrzo napustio razočaran – i u šljunku – posle pada kad su mu kočnice otkazale. Ipak, nada je bila na vidiku kada je napravio najbolji rezultat u karijeri završivši kao drugoplasirani u Laguna Seci.

Ali, Mick se konačno našao na vrhu malih ekrana za vreme kvalifikacija GP Španije, kada je bio prvi, ali je pao na četvrto mesto, onda kada je stvarno važno, sutradan u trci. Šansa za prvu pobedu mu je isklizla iz ruku.

Bilo kako bilo, u narednih deset rundi, Doohan je pokazao da počinje da shvata kako diše NSR, i u poređenju sa prethodnom godinom, on je imao samo jednu nezavršenu trku na putu gde je skoro stalno bio u prvih pet kada je stigao do Velike Nagrade Mađarske.

Ovde je Doohanova karijera krenula strmim usponom i on je po prvi put  doveo svoju raketu sa brojem 9 na pol poziciju, koja je bila ofarbana u Rothmans boje, oko uske, krivudave i prašinom pokrivene piste u Budimpešti, posle sledi njegova prva i ubedljiva pobeda nad novim svetskom šampionom Waynom Raineyem.

Njegovo samopouzdanje je sada obnovljeno, Doohan se vratio kući u Australiju za završetak sezone očekujući finalni GP sezone i vrlo spreman za bitku – i to je upravo ono što su navijači na Phillip Islandu i doživeli.

Gardner, koji je bio toliko dugo na vrhu kao vodeći Australijanac, našao se u situaciji da se bori ne samo Raineyem i Schvantzom već i sa njegovim mladim timskim kolegom – i mada je Doohan izgubio ovu bitku za lični ponos kod kuće, dokazao je da može da ide do samog kraja sa najboljima na svetu.

1991 – Došlo je vreme borbe za titulu.

Doohan je započeo sezonu 1991 na visokom nivou i velikim očekivanjima nakon snažnog finiša prethodne godine. Bio je prvi na kvalifikacijama, pobedio na trci  – i sada mu je falila samo šampiuonska titula, a on ju je strašno želeo.

Ali su njegove nade srušene povlačenjem  Michelina iz GP-a, i neverovatno je da je Honda odlučila da vozi na njima bez obzira na to. Međutim, konkurencija je počela da razvija alternative i ubrzo je na njima našla potrebnu prihvatljivost.

Ipak, Mick je sa njegovom Rothmans mašinom uspeo da se ako bi pogledali sezonski prosek, stalno kvalifikuje kao treći – uključujući i dva pola, pa je čak i bio vodeći u šampionatu do Assena, ali onda…

… dok je Doohan pokušavao da stigne rivale za titulu Wayne Raineya i Kevina Schwantza izgubio je prednji deo, preleteo je preko šljunka i udario u zid od guma – i to snažno.

Iako nije pretrpeo neke ozbiljnije povrede, neće više pobediti ni u jednoj trci te godine – ali mu je niz od drugih i trećih mesta obezbedio drugo mesto u šampionatu iza Wayne Raineya.

1992 – Rađanje Big Banga, Assen napada.

Za ovu sezonu, HRC je znao da treba da napravi fundamentalne promene na mašini ako želi da se upusti u borbu za titulu – i to je došlo u obliku [tada] ultra-tajnog ‘big bang’ rasporeda paljenja.

‘Big bang’ je značio da su četiri cilindra bila grupisana u parove i da su imali paljenje u intervalima od 180 stepeni – možda je imao manju krajnju snagu, ali je zato nudio bolje prianjanje i bio je manje odlučan u nameri da se osveti svom vozaču.

Doohan je ponovo bio udružen sa Gardnerom – iako je njihov odnos bio strogo poslovan i bili su zaista daleko od prijatelja. Ipak, mlađi Australijanac je sada spremniji nego ikada, a sa Michelinovim povratkom u Grand Prix, sve je izgledalo i bilo spremno za ‘Doohan protiv Schwantza protiv Raineya’ sezonu.

Mick je godinu počeo savršeno, pobedom na veoma vlažnoj Suzuki, ali je zato ova trka za njegovog timskog kolegu bila katastrofalna – on je pao i slomio nogu, zbog čega će na kraju godine i završiti GP karijeru.

Međutim, Australijanci su dobili novog heroja za koga će navijati dok je Doohan demoralizovao svu konkurenciju sa četiri pobede u četiri trke – delovao je jednostavno nepobedivo, u prvih sedam trka ove godine uzeo je pet pobeda i dva druga mesta, ko je mogao sada da ga zaustavi?

http://www.youtube.com/watch?v=OryWSB5GUBQ

Sudbina će ponovo odabrati šampiona kao i prošle godine ali ovaj put veoma okrutno – i gde bi bilo bolje mesto za to, nego opet na Assenu?

Tokom kvalifikacija za poznatom holandskom TT-u, njegova plavo-bela Honda sa brojem 2 ga je katapultirala pri brzini od oko 160 km/h – njegova mašina je zatim pala na njega, i bukvalno ga samlela – a naročito nogu.

Noga je bila slomljena, ali u ne preterano lošem stanju, mada će njena situacija uskoro postati mnogo, mnogo gora…

Dok je MotoGP svet očekivao relativno jednostavan oporavak, komplikacije i medicinski saveti za koje sada slobodno možemo reći da su bili upitni od strane holandskih doktora, odigrali su svoju ulogu i stanje njegove noge je počelo brzo da se pogoršava.

Zaista, kada su se pojavile slike sa njegovim nogama prišivenim zajedno, bilo je jasno da je Doohan u velikoj nevolji – i tada je skoro izgubio nogu.

Ovaj tretman je uključivao radikalnu hirurgiju. Naime, noge su mu bile zašivene jedna za drugu, transplantovano mu je mišićno tkivo sa torza u listove, sve ovo u cilju da se pomogne umirućim mišićima da dođu do vazduha preko novog živog tkiva.

Srećom, dr Kosta [koji još uvek nadgleda MotoGP zvezde] je lično nadgledao Mickov oporavak – ali će on propustiti četiri runde, i sa dve koje su ostale, Rainey je ‘pojeo’ Doohanovo vođstvo u generalnom plasmanu.

Doohan će očajnički pokušati da spase svoju prvu titulu sa zabrinjavajuće ranim povratkom, ali je sve bilo izgubljeno u poslednjoj rundi.

1993 – Trkanje sa jednom nogom.

Mickova noga više nikada neće biti ponovo ista posle tog pada u Assenu, a – kako mu je to bila desna noga – sada nije mogao da koristi zadnju kočnicu. Početkom ove godine mogli smo ga videti kako pokušava da povrati kondiciju i vozi – a kamoli da se trka na NSR-u.

Počeo je da ugrožava najbrže tek kada mu je postavljena poluga pomoću koje je palcem koristio zadnju kočnicu.

Doohan je ove godine imao četiri hrabra pola i jednu pobedu [na Mugellu], ali će ova godina uvek biti upamćena po nesreći koja je zadesila Wayne Raineya u Misanu.

Znajući da sa svojim prijateljem više nikada neće ponovo voziti GP, Mick se sa teškim srcem suočava sa Laguna Secom – i to mu naravno nije ni malo pomoglo, izleteo je široko iz legendarne i vrlo nezgodne ‘corkscrew’ krivine, udario u plastove sena i slomio ključnu kost.

Dođe vam da se zapitate koliko povreda čovečje telo može da podnese…?

Mick nije startovao na finalnoj trci godine, jedva da je mogao i da hoda [zbog pada u Assenu prošle godine] a kamoli da vozi, i bilo mu je potrebno vreme da se oporavi.

1994 – Repsol zamenjuje Rothmans, Mick uzima titulu.

Sada udružen sa nadolazećim Špancem Alex Crivilleom na novim Repsol obojenim Hondama, Doohan – sada skoro potpuno fit i odlučniji nego ikada – počeo je godinu sa odličnim trećim mestom u Eastern Creeku, pre nego što je uzeo prvu od devet pobeda u sezoni, počevši od u GP-a u Maleziji.

Mick je ove godine sahranio duhove iz prošlosti u Assenu gde je imao pol i bio prvi na trci – na pisti koja mu je dugo bila baksuz. Ni dan danas je ne voli.

Nikako nije želeo da mu se ponovi famozna ’92, Doohan je odložio sve diskusije o tituli – uprkos velikim vođstvom u generalnom plasmanu – sve dok konačno nije osigurao svoju prvu titulu, u rundi 11 [od 14] – Češki GP.

Konačno, Mick je zuzeo svoje mesto u istoriji.

1995 – Laka godina?

1995 bi trebalo da je bila laka za Doohana. Uništio je svu konkurenciju prošle godine, sa odlaskom mnogih njegovih starih protivnika  u penziju, sada je sve palo na ‘nove snage’, Crivillea, Barrosa i Capirossija, koji su sada bili njegovi jedini pravi rivali, i niko ih ne bi ni poredio sa Doohanom.

Nažalost, i izgledalo je da su očekivanja stavila Micka u nezgodnu situaciju na koju se teško navikao. Ipak, imao je šest pol pozicija u prvih šest trka zaredom, rekordi su padali jer je te sezone uzeo devet pol pozicija i sedam pobeda na putu ka svojoj drugoj tituli, ali je ovakva sezona i bila očekivana – bilo je to više olakšanje od oduševljenja, kada je sve konačno odlučeno u Argentini [runda 12 od 13].

1996 – Ponovo u borbi.

Evropski ‘novi momci’ su napokon podigli svoj nivo u 1996 i Doohan je sada je imao stvarnu borbu. Luca Cadalora je pobedio na prvoj trci ove godine, ali je Mick uzeo pol i pobedu na sledećoj rundi u Indoneziji.

Međutim, mirni Criville sada dolazi do izražaja i – podignut španskim patriotizmom – bio je željan da dokaže da može da pobedi svog cenjenog kolegu na domaćem GP-u, u Jerezu.

Criville i Doohan su se borili spektakularno do poslednjeg kruga, ali onda Criville pada u poslednjoj krivini trke i predaje Doohanu nepopularnu [bar u lokalnim očima] pobedu.

Sa Crivilleovim uzdrmanim samopouzdanjem, Doohan još jedanput dolazi do tri pobede u nizu i titula je bila skoro osigurana, kada ga je iznenađujuće Criville pobedio u Austriji. Tamnooki Španac konačno dolazi do svoje prve 500cc pobede.

Iako je Doohan osvojio titulu – sve drugo bi bilo iznenađenje – u drugoj polovini godine je optuživao Crivillea da je “prikolica”, koja ga obično sledi do poslednjeg kruga, a zatim napada. Pogledajte samo kako je izgledao njihov okršaj u Brnu.

Mick je želeo povratak na ‘prave’ trke iz prošlosti, a Crivillea za to nije bilo briga – možda nije izgledalo lepo, ali biti ‘vučen’ od strane Micka je bio najbolji način da se on pobedi. U već dovoljno napetoj atmosferi u Hondinoj garaži, Criville se zabija u Doohana u poslednjem GP-u godine.

1997 – Najbolja godina “vrištećeg” Doohana.

Ove godine bi smo trebali da gledamo Crivillea na još većem nivou u i borbi prsa u prsa sa Doohanom – ali promene na Mickovom NSR-u – i Australijančev entuzijazam da uništi konkurenciju i pobedi svakog ko pomisli da mu otme titulu, prevelik je zalogaj za sve.

Kada se pogleda izbor mašine, Doohan se kockao i odlučio je da se vrati na “screamer” konfiguraciju – onu koja ga je vrlo često bacala sa sedla tokom početka GP karijere.

‘Screamer’ je na papiru bio nesumnjivo brži, međutim, jedini problem za njegove kolege i konkurente iz Honde je bio taj što ga nisu mogli kontrolisati, i mora da je bilo zastrašujuće za njegove timske kolege Crivillea i sada Tady Okadu, koji su odlučili da ostanu na ‘big bangu’, nakon što su videli da se Doohanova zadnja guma puši na svakom izlasku iz krivine.

Ali ova godina je cela u znaku Honde, baš kao i Doohana: u 15 rundi je bilo 15 pobeda za HRC, sa Mickom koji je napravio rekord od 12 pobeda. On je takođe uzeo i 12 [uzastopnih] pol pozicija i završio kao drugi u ostale tri trke gde nije pobedio – zaista neverovatno.

1998 – Doohan protiv Biaggija protiv Crivillea.

U 1998 smo mogli da vidimo novog protivnika koji se pojaljuje na 500cc scenu u obliku kitnjastog 250cc asa Max Biaggija. Italijan je bio željan da dokaže da je zaista jedan od velikana, dodavanjem titule premijer klase u vitrinu, gde su svoje mesto već našle četiri titule četvrtine litra.

Njih trojica su se bili spremili za sukob titanskih razmera – kako na  stazi, tako i van nje – odmah od početka, ali je Biaggi opravdao svoje predsezonske tvrdnje završeći prvi na Suzuki.

Mick se vratio pobedom u Maleziji, a zatim se sa Crivilleom upustio u još jednu emocionalnu borbu u Jerezu – i ova pobeda je  započela Špančev dalji uspeh – on je vodio u generalnoj plasmanu do sredine sezone, a može se reći da mu je u tome delimično pomogao i Doohan sa dve nezavršene trke.

Međutim, pobede Australijanca na Assenu i Nemačkoj ga vraćaju na vrh – sa samo pet rundi do kraja.

Tada je Mick napravio neobičnu – i potencijalno skupu – grešku kada je pao za vreme Češkog Grand Prixa, što je asu Brna, Max Biaggiju omogućilo da dođe do pobede i vođstva u šampionatu, dok se Criville popeo na drugo mesto.

Doohan se vratio tako što je uzeo pobedu na Biaggijevom domaćem GP u Imoli, ali Biaggi i Criville su imali skoro isti broj bodova pred Katalonski GP – još jedan od Crivilleovih domaćih pista u Španiji, koja je luda za moto trkama.

Međutim, pritisak je ponovo odneo pobedu nad Crivilleom, on je pao na samom početku – kao posledica ovoga je da je Biaggi ignorisao žute zastave za incident, a zatim neslavno ignorisao crnu zastavu koja ga je pozivala da odsluži kaznu.

Rimljanin je isključen sa trke i sada pobedniku trke Doohanu treba još samo pobeda na Phillip Islandu da uzme titulu.

Ovo je Mick uradio u pravom stilu, sa pol-pozicijom i na prvom mestu od početka do kraja, i to mu je donelo fantastičnu petu titulu svetskog šampiona. Dok su Australijanci navijali za svog heroja na vrhu podijuma nisu ni imali pojma da će to biti njegova poslednja pobeda na domaćem terenu i GP-u, uopšte.

1999 – Kraj jedne ere.

Ova godina je počela loše po Mickovim standardima, četvrti na novoj pisti Sepang koja je otvarala sezonu [pobednik ove trke je bio Kenny Roberts Jr], a zatim drugi u potopljenom Motegiju opet iza Suzukijevog  KR Jr. – ali će uskoro postati mnogo gore kada se cirkus preselio u Evropu za GP Španije, koji će biti njegov poslednji Grand Prix.

Pošto je godinama hodao po tankom kanopcu, mislim da tako možemo predstaviti vožnju GP mašine od 500cc, i oporavio se [možemo reći delimično] od tolikih nesreća, Jerez je bilo mesto na kojem je taj konopac konačno pukao.

Nesreća se dogodila tokom prvih kvalifikacija; Doohan je otišao široko pri velikoj brzini i prešao preko klizave bele linije. Zadnji točak NSR-a se oteo i on je bio katapultiran pri brzini većoj od 200km/h.

Mick je izleteo sa staze i potom udario u zid, u ne baš sasvim zaštićen deo staze, slomio je ručni zglob, ključnu kost, stopalo, ruku, nogu i rebra, i ovime bi smo pomenuli samo glavne povrede.

Uprkos tvrdnjama da će se ponovo vratiti, Doohan je konačno priznao da će se povući nekih osam meseci kasnije. Oporavak od pada u Jerezu će trajati dugo posle objave o povlačenju.

U njegovom odsustvu, njegov timski kolega Criville je konačno uzeo prvu, i ujedno za njega, i jedinu titulu svetskog šampiona u klasi od 500cc.

Posle odlaska u penziju, Doohan je preuzeo poziciju generalnog direktora za trke u HRC i navodio je Valentina Rossia do dve titule u premijernoj MotoGP klasi.

Mick Doohan – Glavna MotoGP dostignuća:

500cc Grand Prix startovi: 137
500cc Grand Prix pobede: 54 [39% procentaža pobeda]
500cc Grand Prix podiumi: 95
500cc Grand Prix pol pozicije: 58
500cc Svetskih Šampionata: 5 [94, 95, 96, 97 i 98]

Njegovi 500cc rekordi:

Najviše pobeda u sezoni – 12
Najviše uzastopnih pol pozicija – 12
Najviše poena u sezoni – 340

Nagrade:

Australijski muški atleta godine [95, 96 i 97]
Australijska sportska ličnost godine [98]
Red Australije [1996]

    

Zaključeno je komentarisanje.