Romaniacs iz ugla vozača

Na nedavno završenom enduro takmičenju, Red Bull Romaniacs, učestvovala je i po prvi put ekipa iz Srbije. Ovo je kratki izveštaj jednog od takmičara, Rajka Ljumovića poznatog kao Patak, onako kako je on doživeo trku.

Prolog:
Prolog nije bio obavezan za vožnju, ko ga ne završi dobije samo 10 min kazne. Mi smo ipak otišli da vozimo. Boža pao i priklještio nogu, pa odustao sa prologa. Koma izvezao dobro i bio oko 25. vremena, Goran išao još bolje i bio čini mi se 14, meni se zaglavio motor na gumama i bio sam dosta loš, negde oko 35. mesta. Nabrajam otprilike po sećanju, možda sam malo pogrešio

Dan 1.
Krećem sa dosta lošeg startnog mesta, pa na nekim teškim deonicama moram dosta da čekam na prolaz jer ispred mene ima slabijih vozača koji se zaglavljuju i nemoguće je proći pored njih (bude ih po 10-ak kako leže pored motora , naprave čep i nema ti prolaza dok oni ne odu). Prvih 70-ak kilometara je bilo težih terena, a onda počinje vožnja po livadama i putevima gde je svakih 10 metara kanal ili rupa. Ko ima snage tu može da pegla, meni ruke otpadaju, pa idem srednjom brzinom preko tog dela koji me prilično umorio.

Najzad stižem do kraja etape, kad tamo moraš odvozati neki pologon koji je takav da sam pomislio da sam završio na pro stazi. Bukvalno vertikalne nizbrdice od po 10-ak metara, vožnja po ivici grebena- sa obe strane provalija, penjanje uzbrdo uz zid i na kraju uspon od 200 m. Na kraju Koma, Goran i ja završavamo u 15 min, a Boža malo kasni za nama.

Dan2.
Ustajanje svaki dan oko 4.30 ili 5.00, danas start u Karpatima 60 km od hotela. Deonica kroz najlepšu prirodu, vozi se po vrhovima Karpata, tehnički najzahtevnija. Prvi kreće Koma, pa Goran, ja, i na kraju Boža. Nakon pola sata vožnje velika nizbrdica po travi koja je orosila, motor ne može da stane, nekako uspevam da ga iskontrolišen, prolazim pored mnogo ljudi koji su popadali, i nakon par minuta stižem Gorana koji je pao i podiže motor. Malo mi je bilo smešno, kada me je video skočio na motor dao gas i pobeže ko đavola da je video.

Penjemo se po planini, malo vožnja, malo guranje, nepregledne nizbrdice gde ruke počinju prvi put da mi popuštaju. Makadam sa kamenjem od 20-30cm u prečniku, ruke otpadoše, stajem da popustim ogibljenje. Vozim koso po ivici nekog brda, kada čujem da me neko zove. Goran pao dole niz brdo nekih 10 m i ne može da se izvuče odatle. Govori mi da je nemoguće da izvadimo motor i da nastavim dalje.

Nisam mogao da ga ostavim tamo, pa ostavljam motor na stazici gde nemože da se zaobiđe, dolaze polako takmičari koji ne mogu da prođu i onda nas 5-6 silazimo i vadimo Gorana odatle. Neki vozač se buni – izdrao sam se na njega, malo je falilo da ga srušim dole, ali se smirio. Goran počeo da mi se zahvaljuje kao da se ne poznajemo, gledam šta mu je. Još malo se izlupetao da ne pominjem šta i nastavljamo dalje. Stižem do servis pointa 20 min pre Gorana, Boža ide za njim. Saznajem da je Koma 30 min ispred mene.

Krećem dalje i na jednoj uzbrdici na 115 km. ostajem bez prednje kočnice – curi ulje na holenderu. Potreban je ključ 12, ja imam 13, koliko mogu pritežem holender, curi i dalje. Rešim da ga skinem da vidim da nije nešto krivo i kakve su podloške. Tada mi podloška ispadne u lišće, nema šansi da je nađem. Okrenem motor nazad(sva sreća nije bilo nekih većih nizbrdica) i vratim se na put i završim trku za taj dan. Na kraju dana dobijem penalizaciju od 10 sati i budem jedan od poslednjih u plasmanu. Razmišljao sam da odustanem od trke, ali ipak ću da vozim dalje.

Dan 3.
Kako opet startujem poslednji, opet mnogo slabijih vozača ispred mene, muka ih je sve proći. Čudim se šta traže na trci sa takvom vožnjom, ali guram polako. Sada već znam kako će otprilike izgledati trasa. Najveće zezanje u prvom delu dana, onda servis point, neka teška prepreka odmah iza njega, onda sve više makadama, seoskih putića i livada.Te livade nisu livade nego što kaže Koma minsko polje. Prošarane su na svaki metar sa nekim uzvišenjima , busenima, motor skače kao lud, ruke pucaju.

Imam još možda 60 km do kraja etape, ruke su u kritičnom stanju. Stajem svakih 10-15 min. da se odmorim i istresam šake. Tražim čak i medicinsku pomoć na jednom ček pointu, lik mi kaže: Ovo je Romaiacs, tresi ruke, moraju da bole. Do kraja etape nekako izdržavam , staje svaki čas sa nekim Turčinom koji kao i ja u lošem stanju, ali stižem nekako do kraja.

Bože nema, počinjemo da se brinemo za njega, već je isteklo vreme predviđeno za etapu. Napokon stiže Boža i objašnjava nam gde je do sad. Pravio je nastavke da mu bude višlji volan i taj šraf mu je pukao. Sva sreća te je poneo sa sobom originalne šrafove od volana, ali nema imbus 8 da ih skine. Zaustavlja vizače, ali taj ključ niko nema. On reši da ostavi motor i da se prošeta po prirodi. Tamo negde sretne nekog lika ima taj ključ, menja šrafove i nastavlja trku, ali kako kasni u predviđenom vremenu dobija i on 10 sati kazne. Koma standardno dobar, završava etapu kao 13.

Dan 4.
Krećem na vožnju, prsti na desnoj ruci utrnuli od juče, nikako da se povrate. Pošto Boža i ja imamo sada po 10 sati zaostatka, rešimo da idemo zajedno polako, turistički. Prvu polovinu etape nekako izdržavam, malo smo prilegli na servis pointu, Spave i ekipa naduvali dušeke, jedva uz kašnjenje od nekoliko minuta se odvajamo od njih. Uzbrdice nekako izgasiram, nemam neko veliko opterećenje na rukama, ali nizbrdo-agonija. Ruke utrnule, ne mogu da držim volan, vozim čas levom, čas desnom rukom, krećemo se minimalnim brzinama, stajemo svaki čas, a ostalo je još 50-60 km. Boža priskače u pomoć, masira mi ruke, ne znam kako uspevam da vozim i držim volan, ali sa zaostatkom od 2.5 sata za Komom stižemo na cilj. Goran omašio stazu i promašio ček point za oko 500 m, pa dobio i on kaznu i dodali mu 7 sati.

To bi bilo to oko vožnje koliko sam se sada prisetio. Koma prema očekivanju vozio pametno i standardno dobro, prošao bez kvarova i nekih većih padova, te napravio najbolji plasman. Goran se prepaljivao, pao bezbroj puta naročito 2. dana, izgledao kao da je došao iz Timočke bune. Dobio malo preveliku kaznu od 7 sati, ali mislim da je imao sreće da je u komadu završio trku. Boža je vozio ispod svojih mogućnosti, jer je na poslednje svoje dve trke koje je vozio oba puta slomio ključnu kost, pa je sada vozio dosta rezervisano. Ja nisam nikako bio spreman za vožnju od po 6-7 sati na motoru, tako da sam zadovoljan što sam u ovim godinama uopšte uspeo da završim trku. Desna ruka me boli, prsti su mi i dalje utrnuli pa se spremam da odem kod doktora da je nekako povratim.

Sa nam su išli Spave, Fića i Toša koji su nam pomagali i brinuli se o nama (ne znam kako bi uspeli bez njih) Srđan iz KTM-a Srbija (pro moto centar) koji nam je pomogao tako što nam je dao  delove za motore i jedan motor poslao sa nama da skidamo rezervne delove, ako nam zatrebaju. Finansijski nam je najviše pomogao RED BULL Srbija i Beli koji je predstavnik Red Bulla i Beogradska firma City Flyer, te im svima zahvaljujem.

    

Zaključeno je komentarisanje.